Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,

trenutak jedan - tek godinu dana,

i rastavi nas naglo sudba preka,

bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana,

u pomirenju, pola noći.

I bežao sam iz našeg stana

tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo samo kratko vreme,

pa postadosmo tuđi jedno drugom

i gledasmo se u ćutanju dugom

tupo, ko sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada

ne mogu kleti nebo ni sudbinu,

il‚ s pesnicama stisnutim, pun jada,

prokleti žene ili podlost njinu.

Pa ipak, da si samo katkad znala

veliki kobni oganj duše ove,

i silnu ljubav što ništi ko hala

sve druge misli, i nade, i snove;

pa ipak, da si katkad htela

u zanosu, i sličnu mekoj svili,

da kažeš nežnu reč iz srca vrela - 

mi bismo možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme, 

postasmo tako tuđi jedno drugom,

i gedamo se u ćutanju dugom

tupo, ko sito dete šećerleme.

            Milan Rakić