Lepota

Jest, nema na tebi nijednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanku čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kade će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Milan Rakić

Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,

trenutak jedan - tek godinu dana,

i rastavi nas naglo sudba preka,

bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana,

u pomirenju, pola noći.

I bežao sam iz našeg stana

tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo samo kratko vreme,

pa postadosmo tuđi jedno drugom

i gledasmo se u ćutanju dugom

tupo, ko sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada

ne mogu kleti nebo ni sudbinu,

il‚ s pesnicama stisnutim, pun jada,

prokleti žene ili podlost njinu.

Pa ipak, da si samo katkad znala

veliki kobni oganj duše ove,

i silnu ljubav što ništi ko hala

sve druge misli, i nade, i snove;

pa ipak, da si katkad htela

u zanosu, i sličnu mekoj svili,

da kažeš nežnu reč iz srca vrela - 

mi bismo možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme, 

postasmo tako tuđi jedno drugom,

i gedamo se u ćutanju dugom

tupo, ko sito dete šećerleme.

            Milan Rakić